Пише: Сања Клипа Гавански, председница Градског одбора Нове Д2СП Нови Сад

Стицајем најтрагичнијих могућих околности, пажња јавности је усмерена на просвету. Где се погрешило, где се заказало?

Аналитичари и политичари траже узрок суноврата образовања, али занимљиво да нико није споменуо утицај партије на власти на просвету. Не само ове тренутне власти, него и бивше и тренутне и будуће. Зашто смо дозволили да просвета потпадне под партијски плен као и остала јавна предузећа? Место за запошљавање подобних? Уместо да просвета остане бастион стручности, она је сведена на ухлебљивање подобних.

Зар нас није срамота као друштво да нам деца гледају наставнике који присуствују митинзима власти? Какве лекције добијају? Ћути, сагни се, слушај, пусти… То нам је циљ, да децу томе научимо? Шта деца тих просветара виде? Ћути, заврши факултет, па ћеш и ти овако једног дана. Зашто није довољно да неко буде занимљив предавач и добар, омиљени педагог? Зашто мора да буде и послушник? Да ли владајућа странка одређује ко су педагози, психолози и директори који су најбољи васпитачи? Или би требало проћи озбиљна тестирања за ту позицију? Спремачи, техничари, физички радници су постављени преко странке. Ништа се не препушта случају!

Боље није ни у предшколским установама. Ни у установама социјалне заштите. А тек у медицини… То су институције из којих се не може извући новац, али се могу запослити неухлебљени кадрови, купљене дипломе могу напредовати, викенд завршени факултети без средње школе могу добити позицију.

Да ли као освешћено друштво можемо да се договоримо да је неопходан закон о забрани чланства просветара у странци? Идентичан ономе у судству.

Наравно да се овај текст не односи на баш све просветне раднике, има изузетака, оних што потврђују правило.

Нешто се у просвети мора променити, једном да лечимо узрок, а не последицу, а била би добра идеја почети од овог закона. Па онда све остало.