„Крупна стока – то ти је једна извесна робија. Она мора да буде јако акумулативна да би ти могао да запослиш раднике и обезбедиш услове које има готово сваки други радник. Што би ти као млад човек имао краве, кад ем не зарађујеш ништа, ем добијеш робију? То су разлози што нема крупне стоке код нас“, каже у интервјуу за „Пољопривреда.инфо“ економиста и привредник Владимир Ковачевић, оснивач „Ave&Vetmedic“, компаније у склопу које је и „Vetmedic“, фабрика ветеринарских лекова и суплемената, и председник странке Нова – Да се струка пита.

За себе каже да је више него ико у Србији инвестирао у производњу ветеринарских лекова, чија је улога да пруже дуготрајно и квалитетно здравље животиња.

– Да би то радио, мораш да имаш мрежу ветеринара, који обилазе сељаке, дворишта, оборе, а све да би имао „фидбек“ у вези са тим како и колико лекови и препарати помажу животињама – каже Ковачевић.

Тако су сточарство и пољопривреда постали његов живот. Каже – оно што он зна данас, ресорни министар ће знати за три до шест месеци, захваљујући вестима са терена на дневном нивоу и сарадницима који му по дану шаљу извештаје за 70-90 сточара.

Своје практично знање преноси и студентима Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду, као гостујући предавач на тему фармакологије.

Имамо Управу за ветерину, али не и управу за сточарство. Како видите тај проблем?

Приступ у гранању и ситњењу пољопривреде не треба да буде сталан, већ прилагодљив. Ако имамо проблем са сточарством, наравно да треба да издвојимо управу која ће се бавити само тиме. Управа за ветерину је општа управа, која врши инспекције, вакцинације и разне друге послове који немају много везе са оним што нам је тренутно болна тема, а то је управо сточарство. Издвајање еснафа који би се томе посветио и фокусирање на препознати проблем је свакако нешто што мора да се уради. Заправо, нешто што је одавно требало урадити.

Шта су онда основни проблеми сточарства у Србији?

Мислим да је то пре свега немар, али и слепо веровање у европски пут и имплементирање свих смерница Европске уније, без обзира на штету коју од њих имамо. Нисам против ЕУ, али је хармонизација са њима морала бити урађена брже и другачије. Уместо тога, губимо ресурсе сопствене производње, јер се људи који су заступали интересе Србије у сточарству нису разумели у свој посао. Стално смо слали у ту браншу људе који не схватају да се ствари морају постепено радити. То су углавном биле политичке личности, које су гледале свој, а не општи интерес. Уз њихове незнање и неинволвираност спали смо на низак ниво, и сад морамо масивно, брзо и ефикасно да мењамо ствари, да не би изгубили ресурс меса и млека.

Такође, социолошки гледано – ти кад имаш краву која је млечна крава, не можеш да одстуствујеш од куће дуже од три сата, јер крава се музе изјутра, поподне и увече. Како онда да одеш код некога на рођендан или славу? То људи не разумеју. Крупна стока – то ти је једна извесна робија. Она мора да буде јако акумулативна да би ти могао да запослиш раднике и обезбедиш услове који има готово сваки други радник. Што би ти као млад човек имао краве, кад ем не зарађујеш ништа, ем добијеш робију? То су разлози што нема крупне стоке код нас. Сви данас имају мобилне телефоне, чак и младо сељаче. И он види како људи живе. Што би он живео робијашки у односу на тебе? То је задатак државе. Држање крупне стоке је нешто што је елементарна, стратешка ствар. Ми смо ту ствар испустили и сад је питање само ко ће, како и колико ефикасно да поправља.

Како видите питање премија за млеко које држава даје?

Они су замислили да ток премије иде преко откупљивача, јер је на тај начин административно лакше контролисати давање пољопривреди. Међутим, ова идеја није успела да оствари свој циљ, јер су прерађивачи и откупљивачи млека постали претерано значајни у овом процесу. Стога, треба тражити алтернативе које ће омогућити бољу контролу и дистрибуцију премије, и који би били фер према свим пољопривредницима, без обзира на њихову улогу у процесу.

Шта је добро, а шта не у вези са субвенцијама које је држава давала?

Има разних субвенција, и оне у апсолутном смислу најчешће буду 70-80% реалних интереса сточара. Никад преко тога. На пример – сточар тражи 5.000, држава каже 3.000, и то се стално ту заглави… А онда ни тих 70-80% не буду исплаћени у реалном времену. Шта то значи – када ти онај закука да му треба помоћ у реалном времену, у живом бизнису – а одгајање животиња је пољопривредни бизнис – дакле, када сточар закука, хитно му се мора дати помоћ. Уместо тога, најчешће због хромости државе и бирократије, та помоћ се сагледава онда када више није ни потребна. Она мора брзо да дође.

Колико има истине у томе да млади ветеринари преферирају да се баве тим послом у урбаним срединама, да се специјализују за псе и мачке а да село и крупну стоку избегавају?

Некада је структура студената Факултета ветеринарске медицине била доминантно мушка. Преко 85% студената су били мушкарци, али пошто се приступ одгајања животиња потпуно променио, са фармске животиње прелази се на „пет“, односно, хоби животиње – куце и маце.

Значај домаћих животиња је толико опао да су млади људи то увидели, па је и структура студената Факултета ветеринарске медицине обрнута – преко 80% сада су жене. Перцепција студената је да ће радити у амбулантама и бавити се животињама које су нама хоби, које су ту због емоције. То је у реду, али је направљен превелики дебаланс.

Шта је потребно да би млад ветеринар који тек изађе са факултета овладао струком?

Перцепција већине будућих ветеринара и ветеринарки је таква да ће се бавити лечењем паса и мачака. Зато сада треба подгревати оно што нисмо, а то је да се морамо вратити одгајању фармских животиња, јер је сваком друштву потребно и месо и млеко.

Потребно је да држава направи баланс тако што ће интервенисати разним подстицајима, а не ограничењима. Министарство пољопривреде је морало „подгрејати“ интерес код младих људи да иду у складу са интересима државе, а то значи да се баве крупном стоком.

За то је потребан и талентован министар – неко коме је пољопривреда била живот пре него што је сео у фотељу.

Често можемо чути да у сточарској производњи употребљавамо пуно антибиотика. Како њихову употребу свести на праву меру?

Тако што ће се амбијентални услови одгајања животиња побољшати. Исто је као код човека – ако живи у мемли, имаће честе пнеумоније, озебе, па онда то прелази у хроничне болести. Тако је и код животиња. Зато је важно подизање амбијенталних услова и свести човека да они морају бити на високом нивоу. Виши ниво чувања животиња, исхране животиња, витаминска подршка – то све доводи до тога да примена антибиотика буде занемарљива.

И за крај, да ли има нешто на тржишту лекова за животиње, а што је ургентно и што би читаоцима било занимљиво?

Компанија, чији сам оснивач, прати трендове. Тако да смо направили „спот-он“ ампулице, које су се до сада само увозиле. То је била привилегија огромних компанија, као што су Фајзер, Мериал, БАСФ… Реч је о ампулама које спадају у превентиву. Ако је реч о фармских животињама, код превентиве су најчешће решење вакцине, уз витамине који подижу отпорност према болестима. Ипак, када је реч о мачкама и псима, ту вакцинација има мањи утицај. Ми ту нудимо развијене лекове против ектопаразита и ендопаразита – ваши, крпеља, бува…

Извор: Пољопривреда.инфо