У протеклим данима драстично се загрејала тема везана за измене Закона о безбедности саобраћаја, превасходно у погледу одузимања аутомобила због учињеног прекршаја.

Сада се појавио списак прекршаја због којих ће возила бити привремено одузимана од учиналаца прекршаја до окончања судског поступка, а мера трајног одузимања возила и даље остаје као предлог, али ћемо кроз амандмане видети хоће ли правно оживети и ипак наћи своје место у тексту закона.

Струка је већ јасно навела и подвукла да је против трајног одузимања аутомобила без обзира на врсту и тежину прекршаја, како због заштите права грађана гарантованих Уставом, тако и због заштите егзистенције породица у нашој земљи, а сви таксативно наведени прекршаји који би се санкционисали одузимањем возила могу бити снабдевени другим врстама мера и санкција које по својој правној природи и оштрини могу на исти начин постићи жељени циљ.

Оваква врста мере је кратковида и не решава проблем који као друштво имамо у његовој суштини, већ је доказ површног приступа питању безбедности саобраћаја, што нам често није страно ни у другим областима друштва.

Проблем безбедноси саобраћаја знатно је дубљи и мора се сагледати кроз читав систем безбедности саобраћаја, који чине безбедна возила, безбедни путеви, саобраћајна инфраструктура, свест учесника о обавезности безбедног и одговорног понашања у саобраћају, едукација од предшколског узраста и саобраћајно васпитање и образовање, не само институционално, већ и у оквиру породице, и, на крају, адекватно управљање системом безбедности саобраћаја од стране државних тела која су за то задужена и усмереност на превенцију, што је кључно.

Овакав друштвени проблем изискује озбиљнију, дужу и свеобухватну јавну друштвену расправу у циљу пре свега стварања и подизања свести грађана о безбедности саобраћаја, а што је један дуготрајан и мукотрпан процес који изискује много рада и улагања.

Према томе, морамо проблеме решавати дубински и дугорочно, а не тако што ћемо „и средом и петком мењати законе“, мислећи да ћемо тиме решити све наше проблеме, који су при том више друштвени него правни, а којима се годинама као друштво суштински не бавимо и који су озбиљно запуштени.

Не може се само санкцијама уређивати друштво, тај пут је погрешан и не постоји та санкција која ће елиминисати друштвене узроке који доводе до негативних друштвених појава које су само последица.

Морамо схватити да друштвени процеси детерминишу и стварају право, те да када на правилан начин приступимо друштвеним проблемима онда ће нам можда и то право које се под тим утицајем створи бити боље, ефикасније и правичније.

Адвокат Милан Ђурић, члан Правног савета Нове – Да се струка пита (Нова Д2СП)