Велику прашину подигло је ових дана објављивање Нацрта новог закона о унутрашњим пословима, у вези којег се у јавности чуо велики низ коментара како у писаним медијима, тако и на телевизији. Међутим, изостао је било какав коментар истинске стручне јавности, претежно од стране адвоката који се кроз кривичне и прекршајне поступке највише старају о заштити гарантованих људских права и слобода и највише долазе у додир са применом прописа који регулишу ову врсту материје.

Како год, нисмо видели да је било који медиј позвао неког ко заиста долази из струке и праксе да каже нешто о нацрту овог прописа, већ смо преплављени разним коментарима појединаца који не припадају струци и о овој тематици не поседују ни елементарно знање, чиме се само уноси забуна у јавности.

Наведени Нацрт закона о унутрашњим пословима има своје недостатке који могу бити погодно тло за одређене злоупотребе и нејасноће приликом његове примене, али на шта се оне конкретно односе потребно је објективно и пре свега стручно указати.

Нова – Да се струка пита указује на следеће недостатке у појединим одредбама нацрта горе наведеног закона.

Једна од одредби која је непрецизно формулисана јесте одредба из члана 18 нацрта која прописује да Министарство сарађује са грађанима који пружају помоћ у обављању унутрашњих послова.

Наведено се мора прецизирати у смислу послова на које се та помоћ односи, да ли се то односи на одређене појединачне случајеве нпр. при хватању учиниоца кривичног дела, спречавање његовог бекства, отклањања опасности по живот и тело итд… или се отвара могућност да се грађанин континуирано ангажује као некакав помоћни или тихи полицајац и користи сва овлашћења којима располаже полицијски службеник.

Потпуно је природно и прихватљиво да грађани помажу полицији давањем података и информација који јој могу олакшати откривање кривичног дела и његовог учиниоца, али овако широка одредба која нормира да грађанин пружа помоћ полицији у „обављању унутрашњих послова“ изузетно је опасна јер њеним стриктиним тумачењем грађанин ће преузети овлашћења која поседује и сам полицијски службеник и сва права која има полицијски службеник у примени полицијских овлашћења која подразумевају и разна овлашења репресивног карактера као што је нпр. примена средстава принуде, те се овим отвара могућност злоупотребе на начин да одређени појединци прибаве себи сва овлашћења полиције, јер нацрт ништа по том питању јасније, ближе и прецизније не регулише.

Надаље, члан 13 нацрта прописује да министар издаје обавезне инструкције у вези са радом полиције, али не сме утицати на оперативну независност полиције.

Наведена одредба непрецизно је постављена, па, као таква, отвара могућност злоупотребе од стране министра и његовог директног утицаја кроз обавезне инструкције на рад полиције у појединачним предметима.

У том смислу потребно је прецизније уредити на шта се обавезне инструкције конкретно односе, а не кориситити генералне и апстрактне одреднице као што су одреднице „у вези са радом полиције“ и „не сме утицати на оперативну независност полиције“ без било каквог ближег одређења ког дела рада полиције и на који начин, као и шта прецизно означава појам оперативне независности полиције у односу на обавезне инструкције министра.

Члан 44 нацрта који нормира систем за обраду података који предвиђа аутоматску детекцију лика, биометријске податке детектовања лика и телесних карактеристика, као и регистрофонски систем за бележење аудио записа разговора такође је неодређен.

Поставља се питање зашто би се неселективно и масовно узимали и складиштили биометријски подаци лица која нису осумњичена нити су била раније осуђивана за извршење било ког кривичног дела, те наведено оправдано изазива бојазан код грађана и отвара могућност злоупотреба.

Члан 116 нацрта регулише употребу средстава принуде према групи лица која се противправно окупила, а одбије наређење да се разиђе. Међутим, споран је део одредбе који садржи одредницу алтернативног карактера „или својим понашањем може да изазове насиље ии нарушавање јавног реда и мира“, што значи да скуп од стране групе лица може бити пријављен и одобрен у складу са законом, али на основу само могућности изазивања насиља или нарушавања јавног реда и мира може се издати наредба за разилажење, а затим применити принуда.

Наведено није прихватљиво јер отвара могућност злоупотребе које са заснива на дискреционој оцени, те наведену одредбу треба заменити одредбом „својим понашањем врше насиље и нарушавају јавни ред и мир у већем обиму“.

Такође нацрт у многим деловима изједначава примену полицијских овлашћења када су у питању кривична дела и прекршаји.

Наведено није целисходно јер су прекршаји дела далеко мање друштвене опасности од кривичних дела, па је непотребно све ресурсе полиције који се користе за расветљавање кривичних дела предвиђати и за расветљавање прекршаја, који са собом носе мањи значај и мању друштвену опасност.

Члан 144 нацрта регулише мере циљане потраге које се примењују према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од четири или више година, под условима за примену и применом посебних доказних радњи регулисаних Закоником о кривичном поступку.

Наведеном није место у овом закону, јер је примена посебних доказних радњи експлицитно регулисана Закоником о кривичном поступку на детаљан и свеобухватан начин.

Оваквом одредбом у овом нацрту закона проширила би се примена посебних доказних радњи ван услова прописаних Закоником о кривичном поступку на један потпуно неоправдан начин.

Апсурдно је предвиђати могућност примене посебних доказних радњи за кривична дела за која се спрам запрећене казне може применити чак и институт одлагања кривичног гоњења (опортунитет), те се на тај начин институт посебних доказних радњи проширује и на кривична дела за која примена посебних доказних радњи није оправдана.

Напослетку највише пажње у јавности је изазвала могућност уласка полиције у стан и друге просторије без наредбе суда.

Наведено није разлог за панику, јер је тако нешто постојало и у свим ранијим решењима, а тиче се само одређених таксативно наведених случајева, а то је уз сагласност држаоца, ако неко зове у помоћ, ради непосредног хапшења учиниоца кривичног дела, ради извршења одлуке суда о притварању или довођењу окривљеног или осуђеног, ако је то потребно ради отклањања непосредне и озбиљне опасности за људе или имовину уз основ сумње да се припрема, врши или да је извршено кривично дело, те су сви наведени случајеви оправдани, постојали су и раније и нису разлог за бригу.

Оно што је овде потребо разјаснити, а што у јавности многи нису разумели, је то да полиција не може да уђе у стан без налога суда на основу основа сумње да се припрема, врши или да је извршено кривично дело, већ је наведено у вези са отклањањем озбиљне и непосредне опасности за за људе или имовину, те када постоји озбиљна и непосредна опасност за људе или имовину да би полиција ушла у стан мора још додатно поред тога да постоји и основ сумње да се припрема, врши или је извршено киривично дело у том случају.

Дакле, основ сумње да се припрема, врши или је извршено кривично дело није засебан случај у ком полиција може ући у нечији стан.

У сваком случају, потребно је отворити много ширу и опсежнију јавну расправу у којој ће учествовати и у којој ће се пре свега чути глас струке која је једина власна да о овој материји расправља, а онда видети да ли ће наведени нацрт закона оживети у форми закона и да ли ће се реалне и објективне примедбе истинске стручне јавности узети у обзир.

Адвокат Милан Ђурић, члан Правног савета Нове Д2СП