Недавно је нашу јавност потресла вест да је на слободу након издржане казне затвора изашао вишеструки силоватељ Игор Милошевић.

Излазак наведеног лица на слободу изазвао је велики страх и узнемиреност код грађана, који су почели да сами, преко друштвених мрежа, дојављују трасу кретања силоватеља и где се он у ком тренутку налази.

Наведени догађај још једном је скренуо пажњу на недостатке нашег кривичног законодавства у овој области, на које је део стручне јавности и раније указивао.

Такође, појавила се најновија вест да ће убрзо на слободу изаћи такође вишеструки силоватељ Саша Мега, који је је 2009. године у Београду извршио четири силовања.

Оно што је заједничко за ова два силоватеља је то да су обојица вишеструки повратници када је у питању кривично дело силовање.

Дакле, и један и други су сваки пут када су одређену казну издржали и били пуштени на слободу поново извршили кривично дело силовање, а наше кривично законодавство није имало механизме да то спречи.

Морамо јасно ставити до знања да су кривична дела противполних слобода једна од најтежих кривичних дела када је у питању суровост радње извршења и тежина последица које настају по оштећено лице, а које представљају тешку и доживотну трауму.

У складу са наведеним, када је у питању ова врста кривичних дела, а нарочито кривично дело силовање, обљуба над немоћним лицем и обљуба са дететом казнена политика мора бити оштрија.

За сва три наведена кривична дела (силовање, обљуба над немоћним лицем и обљуба са дететом) запрећена казна за њихов основни облик је од пет до дванаест година затвора.

Нова – Да се струка пита залаже се да се казне за основне облике наведена три кривична дела пооштре и да уместо запрећених пет до дванаест година затвора буде запрећена казна од пет до двадесет година затвора за основни облик ових кривичних дела са могућношћу изрицања казне доживотног затвора.

Сматрамо да би се на наведени начин ојачала друштвена осуда наведених кривичних дела, учврстиле обавезе поштовања законских и моралних норми и остварио кључни принцип кажњавања, а то је принцип сразмерност између тежине кривичног дела које је учињено и тежине изречене кривичне санкције.

Такође, морамо развити и прописати јасне и прецизне, дакле numerus clausus механизме контроле сексуалних преступника у случајевима издржане казне затвора и изласка на слободу.

У том смислу постоји Закон о посебним мерама за спречавање вршења кривичних дела противполне слободе према малолетним лицима (познат у јавности као „Маријин закон“) који прописује одређене мере надзора и контроле над сексуалним преступницима који изађу на слободу након издржане казне затвора, као и вођење посебне евиденције о сексуалним преступницима.

Међутим, наведени закон односи се само на оне сексуалне преступнике који су кривична дела извршили према малолетним лицима, али када су у питању сексуални преступници који су таква кривична дела извршили према пунолетним лицима на њих се не примењују било какве мере посебног надзора и контроле након издржане казне нити се о њима воде посебне евиденције, већ се третирају као и учиниоци било ког другог кривичног дела након издржане казне и изласка на слободу, а што је крупан недостатак нашег кривичног законодавства, јер су сексуални преступници углавном вишеструки повратници, те одсуством било каквих мера према њима директно се угрожава безбедност грађана.

Нова – Да се струка пита залаже се да се мере надзора и контроле над сексуалним преступницима прописане горе наведеним „Маријиним законом“, као и вођење посебних евиденција о истима прошири и на оне сексуалне преступнике који такву врсту кривичних дела учине према пунолетним лицима.

Дакле, да се све врсте мера из „Маријиног закона“ примењују на све сексуалне преступнике невезано за то да ли су њихове жртве биле малолетне или пунолетне, као и да се хитно отвори стручна расправа о прописивању додатних мера у те сврхе, а које би биле још ефикасније и додатно отклониле могућност угрожавања безбедности грађана.

Грађани не смеју узимати правду у своје руке, то мора да остане искључиво у рукама оних који су за то законом овлашћени и надлежни, а што је темељ владавине права. Међутим, држава преко надлежних државних органа мора да предузме све мере да се њени грађани осећају сигурним и безбедним, те да имају поверење у институције система.

Адвокат Милан Ђурић, члан Правног савета Нове Д2СП