Председник Нове – Да се струка пита, Владимир Ковачевић, говорио је за Радио-телевизију Србије о инфлацији и мерама за њено ублажавање, односно спречавање.

Одговарајући на питање како наћи меру да се инфлација спречи подизањем референтне камате, а да не угуши привреду и да не дође до рецесије, Ковачевић истиче да нисмо смели да допустимо да увеземо инфлацију.

– Друга ствар, то није једна мера, већ треба да буде низ креативних мера, а да бисте били креативни, морате пуно да знате. Није дизање референтне каматне стопе једино оружје борбе против инфлаторног тока. Прва опасност – инфлација – није смела да се догоди, а када се већ догодила морате да будете јако талентовани да низом разних мера спречите да дође до још горе ствари, а то је рецесија. Вероватно већина економиста, мојих колега, предвиђа врло брзо рецесију. У фази смо да смо имали неуспешан број мера борбе против инфлације, нисмо је спречили, она је нарастајућа. Када је шећер био 70 динара, рекли смо да ћемо лимитирати цену за малопродају и тиме спречити велики удар на лични буџет грађана. Притом смо заборавили да живимо време уздржавања од шећера – није већа конзумација шећера од 15 одсто у маркетима у односу на 100 одсто шећера, док се 85 одсто конзумира у индустрији. Док смо лимитирали цену шећера у малопродаји, у индустрији је цена била 115 динара. Тај шећер, индустријски, који заузима 85 одсто „колача“, направио је „балон“ и утицао на индустрију сокова, кондиторску индустрију, на појачиваче укуса, алкохол… Направили сте „балон“ разних цена јер нисте успели да сабијете инфлацију, макар по шећеру. Имате и друге аспекте где нисте успели да се одбраните, и тако снажно и сигурно улазите у једину јаку меру, то покушава да уради Централна банка, а то је дизање референтне каматне стопе. За мој укус, као индустријалца, претерали су. Међутим, када сте „на леду“, као ми сада, стискате кочницу јер је дизање референтне каматне стопе једина у теорији позната кочница. Иза тога имате још већи проблем – стискањем инфлације и гурањем надоле, убијате оно што је најбоље у друштву, а то је индустрија. Такође, требало би да имате мере којима помажете индустрију, односно да то „стискање“ инфлације не прави погубне и разорне ефекте на привредни раст и инвестиције. Држава је неспретна да се са тим мерама на ваљан начин суочи – истакао је Ковачевић.

 

Када је реч о банкама и о томе да ли се сада рестриктивном монетарном политиком поскупљује капитал у циљу да не дође до рецесије, Ковачевић напомиње да „када уђете у зону инфлације, на прагу сте рецесије“.

– Није то једна мера, то мора бити низ филигрантских мера, а база за те мере мора бити велико искуство. Ми то немамо. Када не знамо нешто, потражимо одговоре од теорије. Спуштање теоретских мера на тржиште, да не оштетите сваког привредника, за то вам треба велики број активних других мера да те негативне ствари које долазе као придошлица брањењу од инфлације неутралишете. Тај сет мера мора бити конзистентан и целовит – подвлачи Ковачевић.

На питање да ли ће повећавати цене, с обзиром на то да је у више индустријских бранши, Ковачевић каже да то свако ради на свој начин и понавља да је и ту држава погрешила.

– База за раст свих цена добара је највећа по питању енергената. Српска напредна странка је била храбра у првим годинама мандата, ту нема политике у овоме што говорим, то није апстрактно, већ конкретно. Сагледано је на ваљан начин да смо у лошем стању и посегнуло се ка томе да се узме део средстава (пензија) једном делу популације, која то није замерила. Уставом загарантована имовина морала је да буде узета да бисмо добили баланс и сигурност. Многи се са тим нису слагали, али економисти јесу. Сада ти исти економисти питају државу и политички естаблишмент зашто су „из хеликоптера“ делили новац? Зашто су прву акумулацију сматрали трајном? Зашто су мислили да после лепог пролећног времена и Сунца неће доћи зима и да ће нам све те новчане залихе бити потребне? Када је требало да се суочимо са тим и када смо имали скок цене енергената, као што је то био случај са струјом, заговарао сам да је повећање цене требало да буде бара-бар – што на индустрију, што на становништво. Али, онда се променио менталитат, кренуло се ка популизму – погодиће се свако домаћинство, то је удар на буџет. Слажем се, али просечан рачун за електричну енергију домаћинства је око 5.000 динара. Да смо на тих 5.000 динара 30 одсто подигли цену струје сваком грађанину, због тога што је енергетика отишла тамо где није требало, а нисмо били добри домаћини па смо то допустили, то би било 1.500 динара по домаћинству. Уместо да је равномерно расподелила трошкове, а то је непопуларна мера, више није било храбрости да се вуку непопуларне мере, држава је свалила сву енергетску тескобу на индустрију. За 12 месеци, струја је индустрији са 50 евра по MWh поскупела на 95, а сад се прича и о 120 евра по MWh – подсећа Ковачевић.

Додаје да онда посежете за тиме да „сетом мера натерате индустрију да ограничи цену добара (рецимо хране која има највећи утицај на стандард грађана и по правилу је она у рукама домаће, а не стране индустрије) и на тај начин доводите индустрију у ситуацију да мора да подигне цене јер су сви инпути скочили, а заправо држава не допушта да се подигне цена за основне намирнице“.

– Тако, практично, „круниш“ своју индустрију, и можемо да дођемо на праг ситуације коју смо имали деведесетих година, да изгубимо фабрике и допустимо либерализацију тако да свако повећање инпута у индустрији, а ово је, несумњиво, енергетско повећање, уградимо у цену производа и добара. На тај начин правимо додатни притисак на инфлаторни ток. Дакле, потребан је сет разних мера којима се налази тачка која је најмање штетна и највише доприноси умиривању тржишта. Није смело да се дозволи да увеземо инфлаторни ток – закључује Ковачевић.