Последњих недеља, у више наврата, апеловали смо на Владу и председника државе да уведу економско ванредно стање. Потреба за координисаним радом економског кризног штаба од есенцијалног је значаја. Рад овог тела задирао би у ресоре многих министарстава.

Данас свако министарство доноси раштимоване одлуке „са најбољом намером“, па смо тако у поседу стручног мишљења Министарства трговине, туризма и телекомуникација која ограничава цену шећера, али само за становништво, и даје тумачење заинтересованој страни да се уредба не односи на индуструју. Тако да је цена шећера, за све „остале“, 36 одсто виша и заправо је 110 динара плус ПДВ.

 

Инфлаторна бујица цена не може се бранити тиме што бујичну воду гурате са једних врата, у овом случају са врата српских породица, што поздрављамо, на врата индустрије, а да то прође без последица.

Индустрија би требало, по недовољно сагледаном проблему надлежног министарства, да трепи штету или подиже цене због повећане цене шећера за своје производе (кондитори, пецива, сокови, чоколаде, млечни јогурти, колонијал, пудинзи, компоти, џемови, алкохолна пића и многи други производи).

Наравно да ће цене порасти, а грађани платити повећану цену шећера индиректно преко намирница. Ако се не плати на мосту, платиће се на ћуприји.

Шећер је кључни састојак и прерађевина јер се додаје да поправи укус или продужи њихов рок трајања. Осамдесет пет одсто потрошње шећера је у рукама индустрије, а свега 15 одсто међу становништвом које се снабдева у малопродаји, јер је тренд савремених друштава одрицање од шећера.

Дакле, оваквим примером и приступом у нерешавању проблема и недовољном сагледавањем само убрзавамо лоше ствари.

Селективно ограничавање цена по циљним групама је погрешан потез. Ограничење цене шећера треба да се односи на све купце, а држава би субвенцијама требало да санира штету произвођача шећера.

Владимир Ковачевић, председник покрета „Да се струка пита“