Пут ка Европи Републике Србије јасан је и одавно трасиран. Не треба га мењати, али га треба орочити на завршетак тог процеса у наредна 24 месеца након формирања нове владе.

Однос Србије и ЕУ до сада би се могао објаснити метафорички као неостварене епске љубави. Девојка чека младића, чека и чека… Србија се препоручује ЕУ без успеха готово 30 година.

Зато предлажемо да предложеним роком од 24 месеца притиснемо интерес ЕУ за политичком вољом да Србију прими у своје друштво или не.

Сагласни смо уједно и са чињеницом да је усаглашавање међу нама ишло потпуно наопаким редом. Оно што смо усагласили на почетку требало је на крају, а недовршена поглавља 23 и 24 требало је да буду тема на самом почетку.

После 12 месеци након предложеног рока од 24 месеца, уколико проценимо да статус Србије није у бољем положају него што је данас, треба се полако суочити са оним што нисмо хтели до сада и правити отклон од самог процеса и прећи на постепено разматрање плана Б – увођење појединих царина, заштитних економских мера привредних субјеката Србије и српског тржишта.

Партнери који нису успели да усагласе интересе готово 30 година, реално, можда и не треба једни са другима више да губе време.

Србија треба сама да уређује своје двориште, не чекајући помоћ других да то уради. Можда ће, радећи тај посао убудуће доследније, бити атрактивнија за неке нове потенцијалне партнере у свету.

Владимир Ковачевић, председник покрета „Да се струка пита“